Promrzle su moje ruke u sjećanju na zvijezdice.Jesen se uvijek javlja tiho ko u snovima kad dolazi nam jesen.A ne znam ev ni danas dan, kad dolazi mi jesen?

Ne znam i koliko vaše je nebo čisto dok slušate Aqualung i koliko tišine podnosite.Ja brojim sav svoj život od neiskazane tišine i nosim tri mača u srcu.Pitaš me kakva je to bol…čitav jedan kosmički sistem se prevrne sa lica zemlje.Grozno je biti iskren čovjek okačen u svom smiraju.

Da li ćeš ikad znati kako duša pati?Ne znam, a i neću da znam.Meni je dovoljno bilo svih sedam obrtaja pakla, a i onih 77 vječnog života.Meni je predovoljno.

A onda u tišini dana kojeg sam ja odabrala sebi iz nutrine mog bića ja znam da milion puta je bolje biti čovjek, neg jedan % bit šupak, jer…

Ima ovdje negdje jedan čitav život.

A taj život sam evo ja.Borac za život.Radim ko vozač gradskog prevoza u gradu od 595.471 stanovnika šta god da to znači već 22 godine, samohrana mati od 2004 i znam sve fore i fazone.I mnogo mrzim fore i fazone.Najviše volim prodavanje magle.Ma ja, al štaš.

Istina je jedna obilna mašina.Neki će te prvo pljuvat u lice i suzama priznati sve laži, a neki će ti drpati jaja i nikad neće priznati, hajmo nazvati, svoj kvar. Eh lutkiš moj…sretan ti daljni put.

Život je u suštini jednostavan i ima predobru izreku: zna se gdje je zidar vrata ostavio.Ako nećeš ima dugme koje vrata otvara, u protivnom ide držač novca u facu koji zna imati 5 kg, al nije se to još desilo, jer moja faca u ulazu u moj bus i moj prostor kaže već pogledom sve😎I tako…neš meni jebavati mater.Sva sreća da pamtim lica, pa kad sam reva srdačno zapišem, a 60 € mnogo boli😌al ne mene.I tako ja dovodim ljude u red i pristojnost i činjenicu da se isplati bit čojk😄u gradu od one cifre.Al ne možeš šupku objasniti.Jer šupak ispred svog ogledala ne reflektira.Ima za njih marica i murija, samo jedan poziv odradim😎Teško je ful biti kul, znadeš?Mrš, Goodbye, Aufwiedersehen, guten Tag noch.