Priča mi jaranica bila kod psihologa.
Nisam je ništa puno pitala, ali ona mi je sama ispričala par detalja i nešto skroz interesantno.
Pitao je psiholog da li može da opiše sebe, a ona rekla ne mogu. I ja sad satima razmišljam o tome kako bih opisala sebe… jako težak zadatak.
Da li je to znak da gubimo vezu sami sa sobom?
Mogli bi stvarno napraviti igru od ove teme na blogu.
Opiši sebe.
Meni što je prvo palo na um o meni:
1.voli životinje
Dalje nisam stigla.
Mislim da skoro niko ne može. Zato je moj psiholog imao trik (koji se na blogu ne može primijeniti radi anonimnosti, ali može nešto na taj fazon) i rekao mi da na svako slovo svog imena zapišem prvu osobinu koja mi asocijativno padne na pamet a da ima veze sa mnom.
Rara, ovo ti je odlično, u roku od 5 sekundi sam uspjela, samo na jedno slovo nisam našla odgovor😁
Mogu, ali sukcesivno, po aspektima.
Pošto težim aktuelnosti, a neke bitne unutrašnje aspekte evoluiram, reformišem (ili vraćam na stare postavke), trajalo bi. I bilo bi poprilično zamorno, svima koji nisu plaćeni da to sve trebaju sažvakati😊
Ipak nam nebi bilo mrsko čitati da napišeš opis😌
Pa eto posljednjeg posta, to je jedan od takvih😊
U pravu si👍
Zanimljivo pitanje samom sebi
Pa ja, naravno da je zanimljivo.
Mogu stati u jednu rečenicu.
Dijete nesretnih roditelja.
Većinom smo svi naopačke, ne brini. Moramo se sami očeličit i stati na noge.