Dnevnik

Sve se nešto zakočilo, ha pisanje na Bloggeru, ha pisanje u dnevnik. Večeras me opet krenulo ovo drugo, prevrtala ploče uz to. Pa i nije to tako lako kako starim, ide u zglobove, te drži hemisku, te preokreni ploču, te zapali.

Krenula me noć, a nikad proć.

Onda krene mala milijarda misli, neke pošaljem u pizdiće, neke ugrijem oko srca, al sve u svemu, kontam u sebi, koliko zatvoreno pišem o nekim stvarima, ako ikad iko bude čitao moj dnevnike od neka doba će i mene poslati u pizdiće, jer moje pisane dnevnike samo u suštini ja razumijem😄😄😄😄😄😄😄💪pa i ne pišem ih drugima već sebi, kad budem ona stara nana i dok sjedim na staroj verandi, a na krilu dnevnik iz 1991 ili onaj iz 1998, 2008, a ispred mene bašta cvijeća, klackajući se na onoj vrag klackajućoj stolici i kažem praunuku:”Sinko, deder mi onaj Drinaš” …mislim da ću ostati bez teksta.

Mislim da ću misliti: a ja koja je ovo budaletina o čemu ova piše, Bože na hair i na dobro😄😄😄😄😄😄😄😄😑😄😄Kakve su ovo koncert ulaznice, ko su ove persone na tim silnim fotkama, čije su ovo ručice više puta preslikane na tim listovima, čiji su ovo dječiji crteži u ovim sveskama, čija su ovo putovanja bila, neke ceduljice pisane u školskim klupama, kakvi su ovo stihovi, pjesme, tuge, radosti?

I na kraju ću znati, čim otvorim bilo koji dnevnik i otvorim stranicu, pomirišem list, da živila sam ovaj život. I vjerovatno ću uz jedan od njih duboko zaspati.

To je neka moja želja, a ne kretenski poginuti u autu i da me pokupi neki kamion.

Mimo ovog gore pročitanog želim vam od srca da počnete pisati dnevnik. Sveska obična, za početak i kreni. To vam je terapija, jer niko vam na svijetu nije bolji psiholog nego vi sami sebi.

Senorita Bandida
... siempre hay esperanza...

2 komentara

  1. Lijepo da si održala tradiciju pisanja dnevnika toliko vremena. Ja sam svoje prestala pisati završetkom srednje. Poslije sam neke zbrčkane misli pisala na običnim papirima koji su završili ili u smeću ili među starim knjigama s faxa.

    Dobra ova zadnja rečenica

Komentariši