Čudno, čudno😉

Meni je čudno kad ljudi misle o meni da sam ja čudna.
Ev npr. da imam nekakav čudan ukus muzike.
A ja se čudim ustvari njima, jer da slušam Daru Bubamaru, Cecu i ostalu ekipu, ja bih skočila sa mosta, prije il kasnije.

Čude se i mom poslu kojeg radim.
Joj kaže, ja taj posao nikad ne bih radio/radila.
Pa et ne bih ti, al ja ga radim manje više od 2001 i čudna li čuda, još sam živa.
Jebemu strinu, pa nije neka velika nauka raditi moj posao, samo mnogima to nešto kao crazy da žena radi jedan od tipičnih muških poslova. (šta ja mogu kad se mogu univerzalno uklopiti u bilo šta, a drugi par cipela je to što nisam imala priliku biti ono što sam želila da budem, al o tom po tom)
I opet, nije mi na kraju krajeva krivo što imam taj posao koji imam, jer sam svjesna da sam profesionalna u svom poslu.
Ne može to raditi svako, moraš imat živce debele ko prst, moraš biti jedno sa tim poslom.
Na poslu sam sasvim druga osoba, a privatno neka sasvim druga.
Znači, dvije totalno suprotne osobe.
Work is work, cognac is cognac


Al ostajem uvijek čovjek kako privatno tako i poslovno, tu nema podjele. Ja kad obučem svoje radno odjelo ili kao već nekoliko zadnjih sedmica uzmem materijal za rad u ruke ja sa tim nabacim tu ulogu na sebe u sebe, ali ne zaboravim da sam ljudsko biće i nisam đubre prema ljudima ako im treba u nekom momentu pomoć ( osim što imam radno lice koje je totalno ozbiljno i zbog kojeg me kolege i kolegice kroz šalu zovu Killer)

Privatno sam neka sasvim druga žena koja je tu za svoje prave prijatelje i porodicu, nebitno koji sat dana i noći, u 3 me zovi ako si u nevolji, najkasnije u 3.30 sam tu.
Zavisi koliko smo daleko, ako ništa imam strpljenja satima slušati preko žice.
Al nije to za svaku osobu na ovom svijetu normalna stvar.
Za mene jeste!


Ma to mi et nešto pade na pamet, jer mogu kroz ljude gledati trodimenzionalno, valjda me poslovni i privatni život naučio tome i kroz sve ono što sam prošla do sad i doživila kroz sve to.
Nije da se hvalim, al ja tačno mogu ljudima pročitati na čelu ono što u trenutku misle.
A osim toga, kad otvorim vrata svojoj intuiciji, mogu i na daljinu osjetiti ljude i njihov karakter.

Nego jebo sve, daj malo mjuze.

Senorita Bandida
... siempre hay esperanza...

16 komentara

  1. Vazno je znati gledati ljude u vise dimenzija. Ima nas koji smo iz krajnosti u krajnost pa ispadnemo “licemerni” a uopste nije tako, nego ja sam uvek ili ovo ili ono, nema izmedju. Mozda nekad i lose po mene, nije lako ponekad, ali to sam ja. Sta ce se, voleti se moram. I to im cudno. 😀

  2. Svaka čast za post! Pročitala sam jednom davno rečenicu koju i dan danas pamtim “Smiju mi se što sam drugačiji, a ja se njima smijem što su svi isti.” i zapravo to je činjenica. I ne treba da te dotiču svi oni što ti govore kako si čudni. Radi i slušaj sve ono što se tebi sviđa i što te ispunjava. Ljudi će svakako uvijek da pričaju i nikada neće biti zadovoljni, ali who cares? 😎

  3. Nasmija me do 3:30 😃😃
    Ja tebe ne mogu nikako drugacije ni zamisliti: posao ti savrseno odgovara i znam da si 100% profesionalac u svom poslu, jer ti drugacije ne znas. Kao i u zivotu dajes sve najbolje od sebe. Jb papke, ne okreci se na njihove komentare, niti slusaj njihove note!

  4. Pozdrav mladim djevojkama, odgovorit cu u mnozini, ali vas cijenim podjednako.
    Meni je bitno da sam cula od vas ono sto je bitno i to je to.
    Puno lijepih pozdrava os stare Senorite Bandide.

    Sjetite se i vi mojih rijeci ko i ja vasih:)

Komentariši