Albino žirafa(to tek tako da imam neki naslov)

Kad se ovako okrenem iza sebe shvatim da sam naučila svašta i ništa za čitav ovaj život.
Svašta… ja blentavog razmišljanja na ovaj današnji petak.

Vidim sasvim jasno da se život treba živjeti sa što više humora, da se treba nasmijati na sve, jer neke stvari se ne mogu promjeniti ni da se hoće. Odvrni muziku i kez na lice, jedino tako zadovoljstvo možeš imati u ovom ludom svijetu što se okreće ne brzo, već prebrzo.
Ma nije ovaj svijet lud, on je prelud.

Nejam ba pojma šta je, al što sam starija sve mi je više stalo do toga da živim još skromnije, još jednostavnije.
Ne zanimaju me jaka auta, moćne kuće, markirana garderoba, skup nakit… ništa od toga.
Zanima me samo da gledam ljudima pravac u srce, da otvoreno kažem šta mislim, da ne levatim nikoga i da gledam samo svog posla i sve to po običaju.
Da oprosti ko čuo i ne čuo, valjda te svemu tome naviklo/naucilo upadanje u govna do grla kroz život, a sve što ostaje je reći ljudima kako se ponašati pri tom dogadjaju.
Dakle:
Dišite sasvim lagano i ravnomjerno.
Pravite sasvim lagane poteze plivanja dok ste u govnima.
I molim vas, ne otvarajte usta, ni po koju cijenu, jer postoji mogućnost da se zakusite, pa izgubite dah, pa se utušite i padnete na dno, a poviš vas… zna se šta je.
Nedo Bog nikom.

Ja sam npr.dva puta umrla u svom životu, jednom kad mi je bilo nepunih 15 godina, a drugi put prije nepunih 5 godina.
Zadnji put kad sam umrla bilo je puno gore nego prvi put.
Umjesto da bude obrnuto, kod mene sve naopačke isto ko i za vrapce i mačke.
Stanje smrti je stoniranje i plutanje kroz prostor i vrijeme, znači ništa strašno samo totalno nepotrebno, jer nemaš snage da se mrdneš.

Možda prije nekih mjesec sam se probudila iz mrtvih.
O tome ko me probudio i razdrmao, ne bih voljela ovako javno, al sve u svemu, meni došlo ko šlag na tortu i šamarčina ona zadnja, jebena, teške ruke.
Dodjem ja tako sebi i pogledam oko sebe. Jebouuuute, kako je malo u životu potrebno da se bude sretno(i još sto put manje da se vječno pati)

Smisao življenja jeste pomalo sebičan i više puta umotan u besmisao, al et ja sam rekla jebiga, pa uzela onu mrvu nade i odlučila….skupljati mrvice.
DA, mrvice ovog života koje daruju toliko toga lijepoga.

Neko ko ovo sad čita, bilo ko, pomislit će sigurno koliko sam ja nesretna osoba pa ovako pišem.
Ne, ja sam neko ko je imao nenormalno sreće, vjerovatno puno puta i sve što mogu reći je da volim svoju skromnost i što mogu da dajem šansu uvijek sebi na novo i ljudima oko sebe.

Odlučila sam sledeći put kad umrem hoću da to bude ono zadnje umiranje, jer nikad više neće baka u šipke, za ovog života.

I sad nešto umjetnički.
Nije tuga, nije bol, sve je to Rock ‘n’ Roll.