Molimo unesite naslov vašeg posta.

Kraj Avgusta 2004.

Sunce je bilo skrto tog dana.

Sjedimo ja i ti na razjebanom poligonu ispod velikih platana.

Osjeti se u zraku da ljeto izmice.

Gledam u one listove platana, nekakvi su jadni, nikakvi i samo sto nisu poceli ono pravo da zute i da padaju na tlo.

Kazes mi da mi lijepo stoji onaj nekakav crni sesiric koji ima na sebi plavom bojom nacrtan znak Yin-Yanga.

Jedva pusim onaj Drinas, jer me grlo boli, a ti me zezas kako trebam da kupim sebi onaj sirup od Jagorcevine.Ah ko da bi i pomogao, jedva pricam, hrapav mi glas ko u stare zene.

Pricamo tako o zivotu i o tome kako je bitno kad se nadje covjek na racvanju nekom zivotnom da treba razmisliti dal da krene gore, dole, lijevo ili desno.

A onda uz salu smijemo se drugom svijetu i kazemo da mnogi idu samo pravo ko oni konji sto nista ne mogu da vide osim onog jednog pravca i da je bitno u zivotu povuci ona uzda na pravu stranu i da se problem racvanja brzo rijesi.

Da, teoretski i povremeno.

Zatim smo ispili ono sto smo imali i otisli Pirminu na dzenazu.

Odnekud poce da sipi kisa i da pravi ruzan osjecaj tuge.

Tad sam prvi i zadnji put bila stobom na dzenazi, a ti si ih ispratio mnogo.

Sanjam neku noc da smo na velikoj, ogromnoj raskrsnici u nekom nepoznatom mjestu.

Izgleda kao da je neka suma tu blizu.

Stojimo tu i sutimo, razgledamo.

Odjedanput mi ti rece da znas da ce neko doci po mene i ja znam da cu morati ici, a da ces ti ostati.

I ja znam da ce doci neko po mene i tuzno ti govorim da uopste ne zelim ici i da samo zelim da ti to znas.A ti se samo ono osmjehnu uz ono tvoje: „Hm“

Znaci igramo se raspe, ti tamo, ja ovamo, ko na bezbroj nasih rastanaka.

Nego, put pod noge i hajde u svjetlo, a ja cu ovamo.

Necu zaboraviti da smo duzni jedno drugom jedan dug razgovor.

Trznem se i razgledam oko sebe.

Rana je zora…novi dan je tu, sedmi mjesec dolazi dug ko sedam dugih godina.

Snovi su cudo.

Al to mi je bio jos samo jedan znak da je vrijeme ici naprijed i ne okretati se.

Necu se vise okretati.Obecajem ti.

 

 

Nego, sta je ovo na mojoj glavi?

Osjecam se ko ono drvo vani u ovu neku cudnu Jesen.

Nema kakvih boja nema na mojoj glavi.

Mrzim farbati kosu.

To mi je najmrzi posao od svih.

Daj mi da perem citav dan prozore, tepihe, radit cu svasta, al samo ne da farbam sama sebi kosu.

A da to nebi radila izgledala bih za par godina ko Gandalf.

Znaci porast moje prirodne boje, sijedih koliko hoces pa cak i na prodaju i nekakva ruzna isprana bronzana.

Uh vrijeme je davno bilo, al kad sam ja bilo ko govno u zraku, nisam mislila ni nasta zadnjih dana, a najmanje na sebe.

Uzas je moja furka.

Nabavila sam sve, prvo ide blajhanje, cekanje, ispiranje, susenje, farbanje, cekanje, ispiranje…zena se komotno moze poroditi dok ja to zavrsim.

Krajnji rok je istekao.

Najbolje bi mi bilo da uzmem masinicu i fino opalim nulu i problem rijesen.

Jest da bi izgledala ko onaj neki robijas i ko da nosim ping pong lopticu na ramenima umjesto glave, al posto se ni meni ta pomisao bas ne svidja, farbanje kose slijedi sutra.

Nema veze, bar cu se moci uvaliti u neku jesenju sumu i nece me niko prepoznati posto ce farba na glavi biti ista ko ono bronzano lisce…

Sto ova pjesma?

Pa zato sto je od posebne grupe