TI SI BORAC SENORITA BANDIDA,ZAPAMTI!

Nisam ni svjesna koliko sam bez ideje ili bilo kakvih ideja.

Kad ja to vec nisam mogu tek misliti kako je vama ili tom nekome ko cita ovo sto ja svrljam.

Kad bih rekla da sam umorna od zivota to nebi znacilo mnogo osim da ste i sami umorni od njega.

Jebooooou ga tata!

Vec evo dobrih 6 godina ja se ovdje pomalo blamiram i pozelim da opisem ono sto osjecam i ono sto sam dozivila licno na kozi i ono sto me prati kroz zivot.

I dobro, sta sad, ljudski je ponekad sve to.

Al i mene licno nervira da ja nikad neznam nista lijepo da upakujem vec uletim sa svojim blamazama ko slon u radnju porcelana i onda me nista vise nije briga ko ce sta misliti o tome sto ja napisem, mislim ili cak me i ne zanima sto nemam bilo kakve ideje.

Pa gdje cu bolan imati bilo kakvu ideju kad sam pukla ko bofors, sto bi rekli moji jarani sto su bili u ratu?

Svidja mi se ta izreka da moze neko puci ko bofors.

Mene muzika vadi iz najdubljih govana, onih sto stoje do donje usne, ali raja ja cak vise nemam volje ni muziku da slusam.

Sva ta muzika preslusana mozda nekih deset hiljada puta, a mozda i vise, koliko god da je dobra, pocela je da me nervira i to ekstremno.

Svaka nota me veze za neki period u mom zivotu i svaki period ima svoje uzasno sjecanje na taj zivot.

Nista nije islo glatko do sada.

Ja znam da nece ni dalje ici bolje, ja znam da opimista u meni cuci i ceka da opali nekom samar nogom, ja sve to znam, al izjeba mi vise zivce sve ovo sto nosim u sebi i nemogu vise da sebe gledam u uglu da drecim ko dijete, nit mogu vise da trpim sve te nepravde sto su pocinjene bilo kome pa ni meni.

Sve mislim da cu se probuditi i da ce opet biti 1992.

Eto dokle se cesto vratim.

Da ce me probuditi moj crni macak i miris pogace pecene u sporetu i da ce mirisati jos na snijeg i da cu gledati kroz prozor na svoje najdraze brdo i da sve ovo je bio samo ruzan i odvratan san.

Macak. Dobra tema. Kad ovako razmislim svako razdoblje ima neku macku u mom zivotu.

Od kako sam rodjena mene macke prate.Imala sam na pocetku tigraste, pa crno bijele, pa crne, pa trobojke, pa bijelo sive, pa siamca, pa opet sad tigrastog i kad tog tigrastog gledam u oci pomislim da sam jos dijete.Eh sto nisam ostala vjecno Petar Pan, eh sto nisam…

A da je baba imala muda bila bi djed.

Dok vozim bus prepun raje padaju mi na um nenormalne stvari.

Mislim o svemu, ali ne o onome sto trenutno radim.

Ali na kraju svake misli dodje misao da ja zelim kuci, ne ovoj u kojoj trenutno stanujem, ne onoj tamo dalekoj u Bosni, vec uvjek nekako znam da meni nije mjesto na ovoj planeti i da sam greskom velikom poslana ovdje gdje jesam i znam da moja kuca je daleko i da sve je ovo samo tako i da moram proci kroz sve ove faze koje se desavaju ljudima i da moram sve proci po nekom adetu, obicaju, sta li, ali se tako iskreno nadam da cu moci i ja vec jednom svojoj kuci.

I sve sto zelim da ponesem sa ove planete su macke i ipak muzika.

Ljudska ljubav je lijepa al samo kad je iskrena, a koliko vidim malo je takve ljubavi na ovom svijetu.

Sve sami interes i spozorski nagoni i ono nesto odvratno.

Neznam opisati.

Neznam opisati koliko me nerviraju neke stvari.

Hajd vec kad pisem o svemu, da vam iskreno kazem i ovu stvar.

Razmisljala sam X puta da kupim sebi pucu, al ne da ubijem nekoga.

Vec razmisljam da bi bilo pametno da je imam kod sebe, posto me ne popustaju vizije da je vrijeme da je imam blizu sebe.Radi samoodbrane.

Imam viziju da me „neko“ ima na nisanu, a taj neko je Mr. Nothing, ko je pratio moj blog od pocetka zna da sam pisala o njemu nekad i ranije.

Mr. Nothing je neuracunljiv tip, agresivnog ponasanja, koji mi gorca zivot vec ravnih 13 godina mog ovog ovdje zivota na ovoj planeti.

Ja sam konacno smogla snage da uradim nesto sto sam trebala da uradim i prije 9 godina, a kao drugo smogla sam konacno snage da smrskam ego jednog maco tipa koji se nikad kao prvo nije mogao da pomiri s tim da sam ga uopste ostavila.

Osjecam se kao da ulazim u pakao i da se moram boriti sa najgorom, najruznijom, najodvratnijom zvijeri sto je ikad postojala ne u svijetu vec u paklu.

Raja pozelite mi srecu, imam uzasan put ispred sebe i nadam se da cu ostati ziva, imam vizije da ce me upucati ta zvijer negdje na cesti, jer znam da cu pobjediti na sudu, jer znam da sve stoji sve na mojoj strani, ja znam da pravda je tu, al bojim se ko nikad u svom zivotu.

Ja imam posao u kojem sam stalno na nisanu, mozda nebi bilo lose da nabavim tu pucu, mater joj jebem.

Ne vjerujem u ono sto policija zabranjuje da mi se taj neko ne smije pribliziti, nit vjerujem u ono da ce me bilo ko u tom momentu moci odbraniti.

Trebala bi uzeti par casova i da naucim kako se cilja.

Prvi put u mom zivotu mene je strah.

Senoritu Bandidu je strah.

Ps. dobro je meni moj K. i reko…pravi prijave stalno da mu se nagomila, pa nek se onda i zna.

Pa ja.

Ima dovoljno dokaza.

Strah me je, al ja znam da sam borac za zivot i da cu proci sve.

Strah me je, al sad vise nije.

Sad me vise niceg nije strah…