Opet Bandida tu, u starom sjaju, onako kako je svijet poznaje…

Za svoj jedanaesti rodjendan dobila sam razglednicu od svog oca koji je tad bio jako daleko od mene.
Od tog dana probudila se neka cudna zelja u meni.
Neznam tacno kada, ali mislim da je bilo tog proljeca, ljeta poslije mog jedanaestog rodjendana.
Zadesila sam se na M-17 kad su projurili pored mene.
Taj zvuk je bio dovoljan da zauvjek otvorim svoje srce i da od tada pocnem da sanjam jedan san.
Kome jos nije jasno o cemu se ovdje radi, reci cu mu sada o cemu se radi.
Moj zivotni san je bio imati motor, tacnije receno Harley Davisona.

Nisam ostvarila svoj san.
Igrom slucaja put me naveo pa sam imala priliku da polozim za skoro sve kategorije.
Na mojoj vozackoj fali jos samo jedna.
Kategorija A, za motor.
I eto sada razmisljam da li je to do mene?
Ili ipak do neke vece sile koja nije zelila da ja imam i kategoriju A.

Kako god, ja sam danas na ovaj dan odlucila da nikad necu polagati za motor.
Nikad necu kupiti svoju tamnobordo masinu koja bi na svom tanku imala par nekih specijalnih simbola za koje ja znam sta znace i koji meni jako znace.
A tako sam zelila sa svojom kobilom Suzie Q proci citavu obalu Jadrana i cekati zalaske Sunca.
Razmisljati o zivotu u zore dok pored mene odmara moja Harley.
To je to.
Imam od danas jedan od znacajnih zivotnih snova manje na svojoj listi.

Ostao je samo jos taj nezaboravni zvuk u srcu i u mojim usima.

I jadna razglednica koja je bila razlog da pocnem da skupljam razglednice.
Neznam vise koliko ih imam.Mozda 300-400?
A proslo je toliko godina…

Senorita Bandida
... siempre hay esperanza...

6 komentara

Komentariši