Grijesio sam mnogo, vjezbao da stradam, a skvo kaze :”Grijesila sam mnogo, a sad mi je zao, sto nisam JOS vise i sto nisam ludje”

(radi se ovdje o velikodusnosti,velikodusnoscu kad pjesmu stavljam,stavim prije onoga sto zelim da kazem)
(ps. malo je nas kojim mozes da stavis ili u najgorem slucaju stavljas)
Ma sipak, radi se o respektu prema ovoj pjesmi!!!

O zivotu pricati, to je jako naporno.
Naporno toliko kao i ja ova koja/ako me neko prati/ non stop pricam o njemu.

Pricam o njemu, jer je nenormalano kratak, a znamo da sve sto je lijepo, kratko traje.
Da je kratak to svi znamo.
Al ko kaze da je lijep ovaj zivot?

Nije ovaj zivot lijep/ustvari najfenomenalniji je/ al ne moze mi to biti kad ja znam da neko ko je meni u mom zivotu drag ima samo sranje za vratom!
Kako onda da mi ovaj zivot bude lijep?

Nenormalno sam osjecajna osoba,a znam da sam i velikodusna i da je moje srce veliko, ogromno ko ekran, i  da,istina je, moze se  rastuziti za sekundu,
al u poslednje vrijeme/neznam koliko dugo, godinu, dvije/ osjecam i znam da
sam postala, prema ljudima koje poznajem, puno hladnija nego sto sam ikad bila, i neznam dal da se kajem radi toga, posto odkako to jesam, ja se osjecam bolje.

Sad sve to moze da zvuci kao koliko sam ja ustvari supak, al ja kad razmislim, necu radi toga da se kajem.

Istina je da sam prestala da crkajem u dusi, istina je i da ne placem vise nocima radi nekih ogromnih tudjih zivotnih briga i tuga, istina je i da nisam imala vise snage da patim radi drugih.
Sve je to istina.
Istina je i da sam mozda nekad dosla na blog i pisala o necemu nepovezanom, al svaki put je bilo to tako radi raznih vrsta boli koje sam osjecala u tom trenutku.

Kroz sve to sam bila izgubila nadu da uopste moze i da postoji nesto bolje.
Jer ja kad se unesem u neku bol ja to zaista dobro mogu.
Dirnem dno i vratim se na povrsinu, pa stoniram danima razbijajuci glavu ko fildzan od kamen.
Razbijem se do pizde materine ko mescini niko.

Ko god da me sad citao, kome je mozda trenutno veoma lose i ko se jako lose osjeca…raja ja bi vam rado pomogla, al nemam cim.
Nemam cim, jer kako nesto upotrebiti kad to vise ne postoji?
Hajd eto uzmi rukom zrak ako mozes!

A kad ovako /ne davno pricam /o tome da se bolje osjecam, zamislite onda kako sam se tek tad nekad osjecala…

I sad na kraju dok gledam sta pisem, osjecam se kao da je to pisala neka mala, neodrasla, u Starkama ostarila…

Mozda ja to i jesam, ali ja se ne stidim toga sto ja jesam.

Jest fazon vala bas izgledati njegovana ko princeza, trcati za zadnjim modama, rugati se ovim nama sto starimo u starkama,
 ici kod frizera svakih cetrnaest dana, ulvaciti se profesoru svakog predavanja u supak sa fazonima koji se pokupe od drugih ljudi po internetu ili zivom drustvu,
dobiti od oca novo i bijesno auto… i mrsko mi da nabrajam vise, jer mogla bih postati pravo odvratna.

Sve sam ja to mogla i sto puta vise, ali ja nisam htjela.

Ja sam krenula drugim putem, koliko god da ruzan i brdovit bio, ja sam to uradila.

I ne kajem se.
Nit jedne jedine stotinke sekunde.

I sad na kraju znam da ovo…to sto sam bila postala hladnija i mozda okrutnija prema ljudima znacilo je mnogo toga za moj zivot.
Kad sam to postala skupila sam snage za sebe/koju mi je slabo kad ikad davao/ , a sad kad ipak znam da sam ovoliko snazna, znam koliko cu snage pruziti ljudima koje ne normalno volim.

Mozda nekad novcem kojeg tesko zaradim, mozda nekad rijecima koje tesko skupim da bi postale uvjek one prave, mozda bilo cim.

Nije sadaka, nije sazaljevanje, nije bilo sta.
Od citavog svog srca to velim,  /jer ako jeste dabogda ja sad odma crkla/ !

/ a ja cu zivjeti vise od 60 godina, to stoji ,jer imam dobre zivce/

Imam stvarno samo ogromnu zelju da napravim osobe/koliko mogu/ sretne,
jer zivot je toliko fenomenalan i isti se nikad vise nece vratiti.

Mozda i previse zelim djeliti ga sa vama.

Ps.radujem se svakoj srodnoj dusi sto osjeca isto!

Senorita Bandida
Imam pištolj u džepu, peng, peng 😎

2 komentara

Komentariši