Znaš li da tužna je sva ljepota u samoći djevočice?


 

Bilo je to davno.

Družili smo se svi đuture i slušali neku odkačenu muziku.

Svako od nas je bio sjeban na svoj način.

Svako je nosio svoje breme na grbači.

Upoznala sam tih dana puno različitih osoba.

Među tom rajom bio je i jedan tad mladi stari momak.

Volio je svirati gitaru.I znao je svirati i to ohoho.

Pričali su za njega da je bio najljepši momak u Derventi prije tog *UBČ-BČU-UČB-ČUB rata.

I stvarno,bio je doista lijep,

ali kad sam ga ja upoznala bila sam samo jedna luda

odkačena klinka izgubljena u prostoru i vremenu.

Bilo joj je bitno da zapali džoju i da zaboravi sve oko sebe.

Bilo mi je slučajno 16 godina tad,a njemu nekih četrnaest kuka više.

Jedne prilike,neznam zašto,ostali smo sami.

Sjećam se da je bio dosta tužan tu veče.

Pokušavala sam da pričam o nečemu smiješnom,

jer mi je bilo nekako žao da ga gledam tužnog.

Ponekad bi se nasmijao i opet oborio pogled.

I to što mi je tu veče rekao,zarezalo se duboko u moje misli.

Dok su tekla neka moja luda zezanja,

on je digao u jednom momentu  pogled i reče mi legenda ovako:

“Čovjek se rodi sam i umire sam”

 

Otišla sam to veče sama kući.

Razmišljajući,posmatrajući nebo.

 

A danas kad se sjetim toga(često puta),često puta znam da veliki je borac  

onaj koji je tugovao u tami.Sam.

 

Pa dobro dragi stari lijepi momak,danas kad bih te srela rekla bih ti da nisi jedini.

Nauči ja kroz život da nas ima dosta.

Ma i previše.

 

Ps.ova pjesma je u to vrijeme bila meni jedna od dražih.

Senorita Bandida
Imam pištolj u džepu, peng, peng 😎

2 komentara

Komentariši