Poželim opet svojim tikama da prođu ulicama,brdima,obalama,
šumama,cestama.
Bez groblja.
Bez boli…
Jesam li vam ikad pričala da sam u nekom od prošlih života živjela u Africi,bila tamne kože i umrla od slomljenog srca?
Izgleda da ću opet umrijeti od iste zajebancije!
Neda mi se nikako u ovim životima.
Nema veze,bit ćemo saburli ja i moje tike i nećemo feelenovat pain i slušat ćemo Sade.
U ovom životu.
Možda to odvede u raj,mada Andrić je ovako rekao:”Ničega u nama nema što bi moglo opravdati postojanje raja.I najviše što se za nas moglo učiniti,to je da nam je dat san o raju”
Oke,kako god,na kraju nam isto dođe tokom ovog našeg života.
Nečija dženaza i naš bol.
A za ostalo?
Možemo o tome kad se sretnemo u nekim drugim životima;)
(Meni je moj dobar jaro reko da uvjek vičem “ma ja,jest,jest”!)
Ps.Tako je najbolje i onako te niko ne razumije…
NEMOJ FEELENOVAT PAIN.
