Mislim na tebe gdje god da si

Vozila sam danas neki bus.

U busu je bila neka baka koja je toliko pričala i obraćala se meni i ja bi smijela dati desnu ruku da je ona prije nego što je ušla u moj bus ispušila dobru topčugu.

Halo ba,kako može onako stara žena  onako puno da priča a da nije napušena?

Zatim onako usput  na ulici vidim dijete(u vrh glave bilo tri godine staro)koje se bacilo na trotuar i lupalo je nogama,rukama i glavom od beton,

a mati pored njega je stajala i izgleda kad više nije stvarno imala drugog izbora počela je da plače.

 

Vozila sam danas neki bus.

Vidim i sebe.

Moje lice nije pokazivalo ništa.

Totalno je bilo neutralno.

Kroz misli mi je prolazila jedna poslovica.

“Nebacaj kamenjem dok se nalaziš u kući od stakla”

I hajd eto prošlo je i to sve i sad ja treba da sjedim tu i gledam tekmu.

Eh neću.

 

Zašto gledati nešto što u sebi nema ni trunku realnosti?

Kad su nas jebali do sad pa što neće brate mili i od sad?

 

Vozila sam danas neki bus.

Ispod mojih sunčanica u Novembru nije pala suza.

Za koga još da plačeš lijepa ženo?

Što se mene tiče ja više nemam za koga,

jer oplaka sve ljude svijetom prije mnogo vremena.

I sad su mi rahat duše moje.

 

S ovom notom i ja uz njih.

 

Nego,ja sam vozila danas bus.

Nije mala stvar pomijerati monstruma od 18 metara u gradu koji ljubav nepoznaje.