Posmatranje očiju u matrixu


Neznam da li je to do ljudi (ili je do mene posto starim).

Mislim da je do mene.

Moje misli nisu više kao nekad.

Odem u trgovinu i svi oni ljudi koje sam vidjela maločas,

nisu u mojim očima bili ljudi ko što ih vide mnogi.

Više ne gledam na nepoznate  ljude kao nekad.

Sve te ljude vidim u jednom matrixu.

Ali ipak svakog čovjeka pojedinačno u jednoj četvrtastoj kockici u kojoj sigurno jedan individum živi.(mislim da je fer od mene)

I kad skupiš tako više tih četvrtastih kockica dobiješ jedan veliki matrix.

Jednu veliku sliku.

Jednu šemu koja predstavlja jednu cjelinu pojedinih faktora.

I što više razmisljaš o tome,skontaš sebi da ustvari ne živiš,već si samo osuđen da vegetiraš  u jednoj sredini koja nema pojma ko si i šta si ti i tako do „pet do dvanaest“.

 

Ja mislim da se u  trgovini ruši svako pravilo matrixa i ostalih pizdi materina.

U trgovini svako bulji u ono šta kupuješ pa te po tome ocjenjuju.

Kupila sam sladoled i cigarete i činilo mi se da su svi koji su bili na kasi,(osim prodavačice koja mora da bulji),buljili svojim očima u ono što sam kupila.

A zatim neprimjetno su buljili u moju glavu,facu.

(Halo ba,imam ja oči gdje su mi oči,pa onda na lijevoj strani glavi,pa na desnoj strani glave,pa i na potiljku,bez i da se okrenem.Valjda me tako život naučio.)

Haj nek gledaju.

Nije to to,nego zaboli me lično kurac šta jede neko drugi,ali nije mi jasna ta greška genetska puna muzevirluka kod drugih!?

Kad ja mogu tako da gledam na druge,volila bi to isto da rade i drugi prema meni.

Nek me gledaju u matrixu ko i ja njih,jebo ih ovaj sladoled i ova kutija cigara!

A bilo bi mi drago da u tom matrixu mi pogledaju u oči.

U jednoj stotinki sekunde ko što gledam i ja u njihove oči,ali oni me nevide.

Žalosno.

To mora da je ovaj današnji svijet.


Senorita Bandida
... siempre hay esperanza...

5 komentara

Komentariši