Gledanje u normalnost pored čopora zanešenih frikova

Mirišem u nozdrvama proljeće.Neznam da li da ga zaobiđem ove godine ili da ga zaboravim.Ipak mislim da je najbolje da ga živim.Najbolje će biti da ga opet živim i da učim od njega.Bez i jednog truna patetike.

 

Valjda su me to učila neka druga proljeća.Valjda me zbog toga nije život plaho ni mazio ili tome slično.

 

Nego da kažem ovako.

Kad bi me pitali šta bi uradila drugačije,ja bi rekla da nebi puno drugačije.Ja nebi ni po koju cijenu da kvarim ravnotežu među zvijezdama,ko što bi Balaš to znao prekrasno da odpjeva i veli.Ja bi samo još jednom  život i da uradim samo onako kako zamišljam i do sad,bez onih tuđih petljanja u njega.Sve što sam ja uradila u svom životu rekli bi ljudi koji nemaju muda u facu da mi kažu da je to sramota i da je to nešto što se ne radi i da to nešto nije okay.Nešto nekome nije ok?

 

Prkosila bi još više pojedincima(u tom novom životu),smijala bi se još više ponekim ljudima u lice,radila bi sve troduplo puta X zato što bi mi bio ćejf da prkosim takvim ljudima.Rodila bi se rado još jednom da prkosim.Ali kako ovaj život to hoće nisam rođena sad da prkosim u tom smislu.U tom pozitivnom smislu.Već sam rođena ovakva kakva jesam.Rođena da traži u svemu onom “što svijet vidi” loše  da vidim  ono najljepše.Možda je to u stvari i najveći moj prkos.

 

Nasmijati se u današnjem životu od srca tako nekim ljudima koji nikad i pojma neće imati šta je to nasmijati se nekome od srca.

A samo oni će znati u svojoj grešno i preteškoj duši da ovo novo proljeće ne donosi njima ništa osim grijeha u njihovom prostom,smrdljivom životu.

 

U mnogim trenutcima bacila bi i poslednjeg Jokera na orginalnost ljudi koji  nemaju dodira sa pojedincima,jer znam da bi se isplatilo dobrotom.

•